ОШ ''Сава Керковић''
Саво Керковић
„Револуционарна свест и оданост КПЈ надокнадили су онај здравствени недостатак, да је Савино срце издржало све надчовечанске напоре у НОБ-у од првих дана устанка у Србији почетком јула 1941. године, па све док га нису изрешетали митраљески меци из немачког авиона, марке „хајкел“ на Гламочком пољу дана 27. новембра 1943. године као политичког комесара Прве ваздухопловне базе НОВЈ са Ивом Лолом Рибаром.“
Тако почиње кратак запис о животу и делу човека чије име носи ова школа већ шест деценија.
Саво је рођен 20. јануара 1909. године у селу Котроман код Мокре Горе, у ужичком срезу, од оца Љубомира, који је био учитељ, и мајке Максимије, домаћице. Породица се овде доселила из Бијелог Поља. Отац му је погинуо као резервни официр српске војске на Гучеву 1914. године, оставивши из себе супругу, два сина и кћер.
Саво је завршио основну школу у Мокрој Гори, а потом нижу гимназију и учитељску школу у Ужицу. Још као дете био је живахне и веселе нарави, волео је песму и увек је певушио док је радио. Као ученик Учитељске школе био је омиљен због смисла за хумор, песму, музику и забаву. Имао је дара за цртање, а веома је волео да чита.Још у учитељској школи он се опредељује за, тада напредни, комунистички покрет.
Одмах по доласку у Љиг ступио је у контакт са напредним људим овог краја и то преко механичара Милоша Пантића. Сарађивао је са Сретеном Читаковићем, Стеваном Марковићем, Властимиром Сајићем, комунистима Бранком Ракићем и Лепом Перовић. Бранко Ракић јеу то време руководио партијском ћелијом у Горњој Топлици.
27. марта 1941. био је један од организатора демонстрација у Бабајићу-Љигу, где се окупило око 200 радника и сељака. Након избијања устанка, Саво је међу првима отишао у партизане, упркос свом слабом здрављу. Учествовао је у свим акцијама Прве колубарске чете.
1942. био је у пратећем батаљону Врховног штаба и вршио је дужност политичког руководиоца, што је тада био знак и велике одговорности и способности. Прошао је све битке 3. и 4. офанзиве. Учествовао је у бици на Неретви, Сутјесци, а после 5. офанзиве прелази у Босну. У октобру 1943. учествовао је у формирању Прве ваздухопловне базе и био њен политички комесар.
27. новембра те исте 1943. погинуо је на Гламочком пољу заједно са Ивом Лолом Рибарем.
Након ослобођења Љижани су одали пуно признање учитељу и борцу Сави Керковићу. Наша школа, као и школа у родној Мокрој Гори, добила је Савино име, као и једна улица у Љигу. 27. новембра 1959. испред тада нове школске зграде постављена је савина биста.
Почетком новог века почели смо да славимо као свој дан 27. јануар. Поново је васкрсло Светосавље у школама, па је тадашња управа школе уз дан Светог Саве везала и датум рођења Саве Керковића, око Савиндана, остајући тако ипак верна учитељу из Мокре Горе.
Иако смо добили нови Дан школе, остали смо верни свом имену – САВА, као духу просвећености, истрајности и принципијелности. САВА је име учитеља, који заједно са нама попут Змаја указују да „гробови нису раке, већ колевке нових нада.“